Nije Švabo babo

Ima takvih koliko god hoćete. I rađale su djecu i podizale familiju. Pisati nikad nisu morale ni znati, jer im to u životu nikad nije ni trebalo. Ali, eto jeste. Kad je nana na šalteru ambasade predala zahtjev za ulaznu vizu u Njemačku, odbijena je, jer joj pasoš nije bio potpisan. A njemački zakoni su rigorozni. Ne znaš se potpisati, nema vize. Davno su naši ljudi rekli: nije Švabo babo.

Druga vijest mi je zapala za oko, takođe iz štampe. Zaustavio se autobus negdje u centralnoj Bosni na autobuskoj stanici. Vozač govori putnicima da je pauza pola sata, da mogu popiti kafu ili doručkovati u obližnjem restoranu i, dodade onako usput, ko želi, može tu u blizini, za tih pola sata završiti fakultet. Valjda toliko vremena treba dok se plati i dok se ištanca diploma. Tragikomično.

Vijest koja dobro paše uz ovu gornju je oglas o slobodnim radnim mjestima. Neka firma iz Sarajeva traži dvojicu portira ili noćnih stražara. Uslovi: završen elektrotehnički ili ekonomski fakultet, poznavanje engleskog jezika i rada na računaru!

Pošto i sam spadam u grupu podobnih za jedno od ovih radnih mjesta, zapitao sam se: pa dokle smo to mi došli kao društvo? Ili ima tih inžinjera i ekonomista koliko god hoćeš, ili je gazda firme jednostavno mislio na one koji kupuju diplome, dok autobus stoji pola sata na stanici.

Za jednu akademsku diplomu potrebne su godine truda i rada, i studenata i njihovih profesora. Stotine pročitanih knjiga, desetine položenih ispita. Iza svake diplome, mora stajati određeni kvantum znanja.

Prije rata, Mostarom se pričala anegdota, kako je jedan ugledni mostarski direktor pozvao pravnike iz firme u svoju kancelariju i poručio im da svi ponesu svoje diplome. Povod je bio neki izgubljeni spor na sudu, za koji je i laiku bilo jasno da se mora dobiti, ali koji je firma izgubila, zbog greške u postupku. Sud je u tim stvarima rigorozan. A učinjena greška bila je znak neznanja. Direktor se izgrmio na pravnike, naružio ih kako je to samo on znao i, na kraju, im rekao da mogu ići i da obrišu dupe sa svojim diplomama. Ovom prilikom cijenjeni direktor nije napao nikog lično, nije uvrijedio ničiju dipolmu, ali je oštro napao nerad, nemar, nehajnost i neznanje. I on je računao sa tim da iza svake diplome stoji određeni kvantum znanja.

Sve ove priče imaju veze jedna sa drugom u kontekstu odluka evropskih zemalja da otvore vrata mladim visokoobrazovanim stručnjacima iz čitavog svijeta, pa, prema tome, i iz naše zemlje. Pobliže informacije se sigurno mogu naći na bezbrojnim internet stranicama evropskih ambasada, kao i svi potrebni uslovi da bi se napravila jedna aplikacija za rad u ovim zemljama. Uslovi su vrlo jednostavni, sa aspekta Evrope. Prvi uslov diploma, drugi uslov jezik. Treće i sve ostalo tek dolazi na red, ako se dobije pozitivno rješenje.

Ovdje dolazi na red ono što je zajedničko u gore navedenim pričama. Znanje. Radna dozvola i boravišna dozvola dodjeljuju se aplikantima na određeno vrijeme, koje podrazumjeva pronalaženje posla u nekoj firmi, početak posla i nakon određenog vremena, potpisivanje trajnog radnog ugovora. Kad se potpiše trajni radni ugovor, dobija se i neograničena dozvola boravka. Ovdje govorim o uslovima koji su potrebni u Njemačkoj, a oni su slični i razlikuju se samo u nijansama, od države do države.

Sve gore navedeno samo je uvod pred sami ulazak u firmu, dolazak na radno mjesto. Sve će vam to budući šef pokazati, popričati sa vama, objasniti poslovanje i filozofiju firme i odvesti vas na vaše radno mjesto, potpuno opremljeno, dati vam zadatak i zaželjeti vam puno sreće. Od toga trenutka, vaša sudbina je u vašim rukama. Ulogu igra samo znanje. Ko zna ostaje, ko ne zna propada, kao kroz rešeto. Kapitalizam je rigorozan. Za sve one koji dođu sa našom diplomom, čitavo znanje, koje se tokom studija slagalo u glavu na našem jeziku, mora se početi primjenjivati na engleskom, njemačkom, francuskom ili nekom drugom jeziku. Čovjek u glavi mora imati Google mašinu, da sve to u kratkom vremenu prilagodi. Ohrabrujuća činjenica je, da je dosta naših mladih ljudi uspjelo, i to baš visokoškolovanih, što posebno raduje. Evropljani su zadovoljni našim mladim ljudima, a imaju pozitivno mišljenje o našim ljudima, još iz doba gastarbajtera. Vremena se mijenjaju. Sada stižu mladi, obrazovani, pametni i uspijevaju.

Ovo sam napisao namjerno, ne želeći više da ijedan mladi inžinjer ili ekonomista, dođe u situaciju da njegovo znanje neko zloupotrebljava. Nažalost, nezvanične statistike kazuju da imamo najobrazovanije konobare u kafićima na svijetu. Evropa zna da iz naše zemlje dolaze ljudi sa znanjem, sa diplomama koje nisu kupljene na stanici, i koji se znaju potpisati na aplikacijskom formularom. A šta će raditi oni sa diplomama sa stanice, bez uvrede molim! U Evropi im nema mjesta.

A ako naša zemlja uskoro i ne uđe u Evropu, Evropa ce ući u našu zemlju.

Možda i prije nego mislimo.